Nisam se nikada odvratnije osetila nego kada me je zenturaca u posti napala kako koristim svoju rodjenu trudnu sestru da bih isla preko reda. Rekla sam joj svasta. Ali nisam dovoljno. Bes me je toliko obuzeo da ni mozak nije mogao da mi radi od soka, i da je sada vidim mnogo toga bih joj porucila.
Samo osoba koja je takve stvari radila bi pomislila da bih svoju sestru mogla koristiti na taj nacin. Naime, stajale smo u redu jedno 10 -te, 11-te. U toj posti, a u pitanju je ona u novom, tek renoviranom Mercatoru ne postoji klupa na koju bi neko ko ne moze da izdrzi red mogao da sedne. Zbog toga je moja sestra morala da stoji sa mnom. Od tih 10-11 ljudi niko nije osetio potrebu da joj propusti mesto da ne bi cekala, valjda stoji sa mnom, a kada stoji sa nekim ko nije trudan to valjda podrazumeva da i ona treba da stoji zato sto ja nisam trudna kao i ona. Kako god nismo trazili da idemo preko reda, diskretno sam je pitala moze li izdrati rekla je da ce moci i cutale smo i cekale. U jednom trenutku pozvala nas je devojka sto radi na salteru da dodjemo da ne bismo cekale. Svi su nas pogledali ispod oka. Kada smo dosli pred salter ja sam iz torbe izvadila racune, jer moja sestra nikakvu torbu nije nosila, njene stvari nosila sam ja. U tom trenutku, zenturaca koja cak nije bila na redu je podviknula ,,Sta sada i ova hoce'' misleci na mene i krenula da me napada kako ja ,,NJU'' koristim da bih isla preko reda. Na to sam joj jako zbunjeno, jos uvek mirno, odgovorila ,,Ja iskoriscavam svoju trudnu sestru da bih isla preko reda'' na sta je ona odlucno rekla ,,DA'' i nastavila da me napada. U jednom trenutku sam izgubila kontrolu i rekla joj da nije normalna i jos svasta nesto, al nista sto podrazumeva vredjanje. Jedino se decko koji je bio pre nje, a koja se gurala da ispred njega, pobunio kako je ona ta koja pokusava da se gura preko reda i kako treba da stane iza njega. I to je bilo sve. Niko drugi nije nista rekao na njene napade i njeno vikanje i pobunu sto je jednoj trudnici propusten red jer je u tom redu stajala sa svojom sestrom. Jel da kako ona kaze njena sestra nju koristi da ne bi cekala u posti.
Inace, osoba ispred koje smo mi stale, tj koja je trebala da dodje na red jeste gospodja profesorka Maja Volk, koja se stalno u emisiji buni protiv svakakvih nepravdi i bezobrazluka, ovog puta je samo cutala i gledala... Fino.
Posted to Generalna
09/12/2012
Edit
Upravo procitah da su sestorica ,,baja'' pretukli jednog pedera. I to su ga videli u parku pa su poceli da vicu ,,pederi, pederi'' i sjurnuli se na njega sa sve sekirom. Ovo me vratilo na stara razmisljanja o coporskom ponasanju ljudi.
Mi zivimo u nazovi civilizaciji, ali kada nam se omoguci prilika da iskalimo divljacke elemente iz nase praistorije, retko dopustimo sebi da ih propustimo. Ja sam taj copor ugrozenih muskaraca od dva pedera zamislila obucene kao Fred i Barni iz Flistonsa kako sa kamenim buzdovanima jurisaju na neprijatelja koji ugrozava njihov opstanak.
U ovoj situaciji, mene jako interesuje, a zao mi je sto od ni jednog vinovnika licno ne mogu da cujemo odgovor, da li bi i jedan od ove sestorice da je te veceri sam setao parkom krenuo da trci uz uzvike ,,pederi pederi'' i bio dovoljno hrabar da se suoci jedan na jedan sa tim pederom. Mene svi ti muskarci sa afinitetom iskljucivo grupnog delovanja, i to ne grupa na grupu vec grupa na jednog ili dvoicu iritiraju, gade i izazivaju osecaj mucnine. To su slabici i mlakonje jer da je i jedan od njih sa iole obraza, razuma i casti izasao bi kao pojedinac i pozvao tog pedera od kojeg se oseca toliko ugrozenim na fer plej jedan na jedan... Jedan sekiru drugi sekiru. Pa da vidimo.
To isto coporsko delovanje imaju i prema devojkama. Oni su nesposobni da sami pridju, da sami dobace komentar. Pred bilo kojom devojkom, a kamoli onom koja im se svidja, su nemi i smotani. Ali zato kada dodje prvi ortak, pa drugi ortak, pa treci ortak, e tada su najhrabriji na svetu.
I zato, ja da sam murija (a nisam) kao kaznu za ovo coporsko divljastvo sa sekirama bi im odredila kaznu da svaki od njih pojedinacno mora da boravi u sobi 2 sa 2 sa jednim pederom, bar 3 meseca. Prvo da vidi da je toliko ogavan da njega ni jedan peder nikad ne bi... i da nema razloga za strah. A drugo da vidi koliko je bedan i slabic kada ga izazovu jedan na jedan. Koliko je veci peder kao covek. Znate ono, zargonski.
Posted to Generalna
09/09/2012
Edit
Ma bre ljudi mi zivimo u nedodjiji. Ko god pozeli da ode odavde ima moju punu podrsku. Nije ova zemlja nista bolja od ovog nadroda da se mi razumemo. Da narod nije ovakav ne bi ni zemlja bila u ovakvom stanju. Da li mislim da su drugi narodi bolji? Apsolutno ne, ja koliko sam odusevljena svojim narodom, malo ko je, ali kao i svaki narod i ovaj moj ima mane. Samo je problem sto su te mane pogubne po ovu drzavu.
Sami smo krivi sto moramo da trazimo najjace veze moguce koje imamo i nemamo da bismo dosli do posla. Zasto? Pa svako od vas ce pre ponuditi ruku pomoci pera mika zikinoj sestri, jetrvi, zaovi nego nekom ko cak ni to nije koliko god sposobniji bio. Red je brate, da se ne zamerim. Al jos ako me castis za to, pa primicu i svakog treceg, samo me casti. To je alavost. Para nikad manje, para nikad dosta. Drugi nacin i najcesci kako zenske dolaze do posla jeste sirenjem nogu. U poslenje vreme sam cula pa minimum 5 primera koje bih sada mogla da nabrojim, a verujem i jos toliko ako bih se potrudila da se setim, da su zenske iskoristile svoje medjunozje i dosle do posla, promocije, vece plate, boljeg ugovora. Da li je to samo kod nas, apsolutno ne. Al kad smo videli da moze i tako, od koga god da smo videli, oberucki smo to prihvatili. I postaje praksa.
Svako gleda samo svoju korist. Glasa za partiju u koju se uclanio da bi dobio u buducnosti neku kintu (ko jos misli o programu, koga briga za to), ili mu je pera, zika, mika nesto u toj partiji pa mu obec'o da ce mu se oduziti za taj glas. Naviknuti smo da za sve sto nam neko uradi damo pokloncic, kako lekaru, tako zeni na salteru, profesoru iako mu je u opisu radnog mesta da vama cini sto vam je ucinio. I ne sto smo se mi navikli da dajemo, nego sto su se oni suvise lako navikli da primaju. Pa im vise znak zahvalnosti i paznje nije dovoljan, oni hoce vise. Vi danas kada udjete u neku od opstina ne docekate da vam sluzbenici urade to sto im je posao pa da se zahvalite cokoladom. Oni privo kazu idi kupi mi cokoladu pa cemo onda da pricamo. I da su to bar samo cokolade.
Nego pisem ja sada ovde, cini se, nesto sto svi znaju. Al pocinje da me iritira sto zivim u rupi. A nisam majke mi nikada ni pomislila da odem negde preko za boljim zivotom. Oduvek sam zelela da ovo bude mesto na kojem cu ziveti, grad koji beskrajno volim, a sva druga cuda prirode cu samo turisticki obilaziti. Ali sve me vise gusi. Gusi me sto svaki dan sve poskupljuje. Sto me u bilo kojoj drugoj drzavi gledaju kao drzavljane treceg reda, jadnike i vrlo cesto masovne ubice. Gusi me sto ja ni kriva ni duzna sa strahom moram da prolazim kroz okolne nam zemlje iako sam samo u tranzitu a imala sam npr 3 godine kada su se sve one gluposti desavale. I sve ja ovo pisem revoltirana jer svakog dana mi se sve vise cini da zivimo u savremenoj verziji Kube. Nemamo ni pribliznu ponudu hrane, tehnike, garderobe. Sve kod nas dolazi 5 godina zakasnjenja. I tada kada dodje bar je duplo skuplje nego bilo gde drugde. Kao da zivim na Marsu a ne u Evropi. Kada kupis Burdu, stavi je sa strane i otvori za 3 godine i tada kroji po njoj jer ce to tada biti moderno ovde.
I tako sam ja npr. nabavila iz Nemacke, e book reader. Pitanje je koliko ljudi ovde i zna sta je to a u svetu se prodaje u milionima primeraka. I ne moze niko da mi kaze da to nije za Srbiju jer je Sajam knjiga u Beogradu jedan od najposecenijih sajmova. Za taj e book reader mogu da sanjam da nabavim knjige na Srpskom jer ovde nema gde da se nabave elektronske knjige. I nije da ja tu spravu nisam uzela zbog engleskog, ali samo je ponizavajuce mnogo da smo toliko iza sveta, da smo toliko nebitni, a da toliko mislimo da smo bitni. Da smo toliko korumpirani, sebicni i alavi. Da nas je briga kako je drugde. Mnogo zaostajemo u vremenu a da to i ne primecujemo, ne osecamo. Ne menjamo bitne stvari za suzivot sa najblizima, a kamoli na visem nivou. Zato moramo da podjemo od nas samih, odatle se vuku konci. Menjajmo se dok nije kasno.
Posted to Generalna
09/09/2012
Edit
Sta je danas ludost? Sta to covek danas treba da uradi da bi se to smatralo ludoscu? Mnogo stvari koje su se nekada smatrale nenormalnim danas su uobicajene.
Eto npr. ja sada imam 23 godine, i kada sam bila dete za svim onim koji bi stavili jedan pirsing a kamoli nekoliko bi se okretali, komentarisali, cudili i neko bi ih smatrao nenormalnim, njihove postupke busmanskim, a samo retki bi ih komentarisali da svako ima pravo sa svojim telom da radi sta zeli. Danas to nije slucaj. S jedne strane moda pirsinga je prosla, praktikuju ga samo nejverniji ljubitelji a koliko god se izbusili retko ko ce se za njima okrenuti. Postalo je normalno.
Isto je sa tetovazama. Od sidra i JNA pa sve do umetnickih dela. Nekada tabu i neprihvatanje, danas kada neko prodje isaran kao strip po celom telu retko ko ce ga i prokomentarisati, a kamoli osuditi.
I danas ljudi praktikuju svasta, nekome prihvatljivo nekome ne, ali ono sto se nekada smatralo ludoscu danas je normalno. Eto ja sam bila na psecem rodjendanu. Zurci. Za mog oca je to budalastina, zna se sta je pas i svako glupiranje oko kupovine garderobe, manikiranja, farbanja i brige o njima vece nego prema sopstvenoj deci smatra ludoscu. Ali se oko 30 ljudi okupilo na rodjendanu jednog psa, kupovali su se pokloni, dolazili su drugari, duvale su se svecice. I sve je bilo lepo i svima je to bilo normalno.
I kako su kojekakve nekadasnje ludosti danas sasvim normalne neke koje su davno trebale biti prevazidjene za 21 vek i dalje postoje. I dok hodamo istetovirani, izbuseni, zivotinje poistovecujemo sa ljudima (iako se mora priznati da su to jedna predivna stvorenja koja zasluzuju svu mogucu ljubav i jedina koja nas nikada ne mogu povrediti vec nam samo nabacivati osmeh) nama i dalje najveci problem i ludost predstavlja tudja veroispovest, nacionalnost, seksualnost... Nesto sto smo posle ovoliko ratova trebali da prevazidjemo ostalo je previse jako i cini se da ga je nemoguce prevazici. I dok bude itekako normalno da jedno zensko hoda puno silikona i plastike, sa kerom koji je upravo prosao manikirski tretman i nosi najnoviju psecu lujviton kolekciju a pored njih frajer isaran od glave do pete sa jos 5 pirsinga i dalje ce nam najveca ludost biti mesoviti brak ili pederska ljubav. To je izgleda neprevazidjeno. Ko bi rekao...
Posted to Generalna
09/04/2012
Edit
Generalna Letos sam provela predivnih 10 dana. 10 nezaboravnih dana. 10 jedinstvenih dana. 10 naizgled neponovljivih dana. To su bili dani kada sam se osetila carobno. Kada sam osetila koliko sam voljena, koliko se uklapam s nekim potpuno i apsolutno. Dani kada je jedina rasprava bila oko toga ko je bolju fotografiju uslikao. Dani kada shvatis koliko volis, koliko ti je lepo, koliko uzivas i koliko zelis da oni traju vecno.
To su pre svega dani kada si potpuno odvojen od svoje uobicajene okoline i okrenut samo osobi koju beskrajno volis i koja te beskrajno voli. I ti tada ne shvatas koliki je ustvari negativan uticaj i pokretac svih rasprava i unistitelj harmonije i opustanja i uzivanja okolina.
Kada se vratis iz ljubavnog vakuma u stvarnost shvatis koliko nebitne, po obavezi bitne ili stvarno bitne osobe uticu na tvoju nervozu, na njegovu nervozu, na rasprave, na gundjanja, na nevidjanja, na strahove, na suze, na histerije. I onda se naravno zapitas, ko je stvarno toliko vredan da mu se to dozvoli? Najbliza porodica? Najbolji prijatelj? Ko? Ko sebe smatra toliko bitnim u vasem zivotu da dopusta sebi da vam svesno ili nesvesno (to uostalom nije ni bitno) zarad nekih svojih hirova i osecaja bitnosti u vasem zivotu unstava mir i osmeh? Da li stvarno ima pravo na to?
Ono najbitnije je da tada shvatite da su te radosti i osmesi koje ste doziveli nesto stvarno najvrednije i kada to istinski dozivite znate da je to nesto za sta se najstrasnije treba boriti. Jer svi ti ljudi koji vas okruzuju su to nekada doziveli i jako sebicno to cuvaju. A ako nisu to je bilo jer nisu to sebi dozvolili ili su bili slabici u zivotu da se za to bore. Al za to vi ne treba da ispastate. I zato, apsolutno niko nema pravo da unistava moju harmoniju i srecu koliko god sebe bitnim smatrao i ma ko on bio. Ali ne mozes ih se otarasiti, uvek su tu negde. Pritajeni ili glasni, tu su. Ta okolina. Al koliko su oni sebicni u ispunjavanju svojih nebitnih hirova koji unistavaju moju harmoniju i srecu, toliko sam ja sada sebicna u cuvanju moje srece. Jer sada stvarno znam za sta istinski treba da se borim. Pa da vidimo ko ce biti jaci!
Posted to Generalna
09/03/2012
Edit
Tolerancija. Ta veoma cenjena osobina. Vrlina.
U nekoliko navrata procitah, negde, ako je ne posedujes losiji si covek, manje vredan. Kazu, takodje, recimo u narodu, ne moze sa sobom nista lose nositi, cak suprotno. Veoma cenjena. Prica se, opet u narodu, ako te karakterise svaki vid suzivota cini ti laksim, prijateljstvo otvorenijim, ljubav iskrenijom.
Ma izem ti toleranciju. Dovodi te do toga da sto si tolerantniji to se vecom budalom cinis. Nista nije dobro kada ga ima previse. To je definitivno slucaj i sa tolerancijom, koliko god savrsena bila. Sto si tolerantniji, to su vece sanse da te zivot, onako poseteno, opece. Da te iskoriste. Tvoju toleraciju druga strana mora da zasluzi.
U surovosti zivota i prezivljavanja ona se priva iskoriscava. Tolerantni medju prvima padaju i to bas zbog onih svojih najblizih, najcenjenijih, najvoljenijih prema kojima i jesu najtolerantniji. Zato je treba dozirati da ne padnes. Svaki pad nosi rizik da se nikada ne vratis na staro i moze potpuno promeniti zivot.
Posted to Generalna
06/27/2012
Edit
Taj prodoran glas. Ono, u Areni se gase svetla, pocinje muzika, ali kada cujes taj prodoran glas sav se streses. Tako je meni bili svojedobno na koncertu Tonija Cetinskog.
Uh budim se ja pre nekoliko meseci, trljam oci, kuvam kafu palim net, ulazim u dnevne novine kad imam sta da vidim. PONOVO koncert Il Diva u Areni. Protekle, cini mi se, cetri godine koliko je proslo od njihovog poslednjeg koncerta, ja davim sve zive ljude oko sebe kako cu sve pare dati samo da ih uzivo cujem, jer tada nisam imala kinte. Tako sam srecna bila. Kao da ce u kucu da mi dodju. Odmah sam ih pustila da mi sviraju na kompu. Narednih 5 dana sam ih slusala i svim ljudima probijala glavu kako cu da idem. Kad ono... Odem ja da vidim koliko kostaju karte... Stresla sam se. Sve i da imam te pare, a nemam ih, ne postoi teoretska sansa da posetim to dogadjenje. Ni najmanja.
I tako se covek ponada da ce ponovo doziveti taj predivan osecaj koji ti samo tako mocni glasovi stvore. Al sta da se radi. Moracu da se zadovoljim slusanjem kod kuce. Druga opcija je da setam oko Arene. Mozda ih i cujem. Mozda me puste :))) Ih da je bar na uscu pa da slusam kroz prozor. Ovako je mozda najbolje da nadjem sponzora... Pod pokroviteljstvom npr Coca Cole, ja sam otisla na koncert...
Posted to Generalna
06/27/2012
Edit
,,...Zavidim onim ljudima koji mnogo vise veruju u sebe i koji ne umeju kriticki da procenjuju ono sto sami urade. Mislim da je to velika sreca ali i velika opasnost. Takav odnos moze da bude veoma tragican: ako neko mnogo veruje u ono sto radi, a radi lose. Mislim da umem koliko toliko da procenjujem ono sto radim i da mi to mnogo smeta. Stalno utvrdjujem da ono sto radim nije dobro. Onda krenem iz pocetka, pa opet utvrdim da nije dobro pa...''
Dusko Radovic
,,Na ostrvu pisaceg stola''
Posted to Generalna
05/30/2012
Edit
Skoro sam procitala, ili cula, nije ni bitno jer ne znam osobu cijom cu se recenicom posluziti (ako zaluta na moj blog ja joj se izvinjavam ali sumnjam da ce se to desiti), ali cisto da se zna da ta recenica nije moja, da se covek ne menja i da je suludo ocekivati od sebe ili nekog promenu. On se prilagodjava datoj situaciji ali se uvek kad - tad vrati na staro.
Uh zgrozila sam se ovim. Mnogo mi morbidno zvuci. Mislim nije da od sebe ocekujem savrsenstvo, ali stvarno postoje odredjene osobine koje posedujem koje pod hitno zelim da promenim i zgrozava me i pomisao da je to nemoguce. Nije da ocekujem da sutra budem osoba sa svim osobinama koje zelim da posedujem, ali neke stvari stvarno, istinski zelim promeniti. Je li to moguce??? Ne zelim ni da znam da nije! Da prestanem da se trudim??
Mrzim kod sebe nesposobnost da u nekim trenucima budem hladnokrvna i sebicna. Moras zbog sebe! I mrzim sto isterujem pravdu i sto me TOLIKO boli nepravda. Jbt ( da prostite na izrazu) ali to je realno sizifov posao. I kako ne mislim na sebe kada treba da mislim i kako spontano ne zivim zivot stvarno shvatajuci sta su prioriteti?? I to sto se nerviram do tolikog pada imuniteta da me sve moguce bolesti strefe u sekundi, a drze mesec dana. I sve ovo sto sam navela je 5 % onoga sto zelim da promenim. I grozi me cinjenica da je to nemoguce.
Nisam nezadovoljna sobom i ne zelim savrsenstvo ali ne zelim ni da verujem u gore pomenutu tvrdnju. I zbog cega je ona na mene ostavila toliki utisak?? Mozda mi jednostavno u malom mozgu stoji da je to realnost. Ali ja cu se i dalje boriti za promenu. I hocu li vise prestati da budem veciti optimista??? Izgleda da necu!
Posted to Generalna
05/30/2012
Edit
Do koje mere covekov um mora otici u propast da biste sebe doveli do toga da unovcite svoju sopstvenu nesrecu? Jos ako ta nesreca proizilazi iz necije smrti. Za koju ste sami krivi. Cinjenica je u sledecem. Bez novca nema zivota. On je neophodan. Ali koji vid nemastine dovodi coveka do situacije da smisao zivota vidi jedino u novcu i apsolutno nicemu drugom. I sve je spreman da proda za njega. Svoj ponos, obraz, prijatelje, roditelje. Sve. Da bi dosao do bunta novcanica, koji ce ma koliki bio, iz njegovih ruku izaci koliko u 2-3 dana. Ne zbog potrebe, vec zbog obesti.
I ja opet sa svojim pitanjima, i ovaj blog treba da se zove 1000 Minjinih pitanja, mada cu doci i do 2000. Ali meni stvarno nije jasno kako ljudi ne vide kada dovode svoje najbitnije ljude u zivotu do granice neizdrzivog bola. Kako ne shvataju da kada ih izgube ostaju sami. Potpuno sami na svetu. A ima li sta gore??
Desila mi se pretuzna stvar. Srela sam coveka, predivnog coveka, koji mi je otvorio dusu i rekao ,,Cekam da umrem, samo se nadam da ce da mi uskoro otkaze srce, a da me nece strefiti rak''. A do tog stadijuma ga je dovelo njegovo bezobzirno dete kome je on u zivotu bio sve. I kako onda da ne postavim sebi 1000 pitanja.
Kako da se ne zapitas o smislu zivota u kome zelite nekome da otvorite oci a on vam za uzvrat ponudi sex koji biste mu platili svega 1000 dinara. Kuda ide ovaj svet? Kako da gledate nekog da pati? Kako da nadjete nacin da pomognete tom neduznom coveku? Kako da otvorite oci bezbriznoj budali??
Uzasava me i pomisao da jedan takav monstrum seta ovom planetom. I da je zatvor prebukiran da ga primi, vec pored svega sto je ucinio, on i dalje ima mogucnost to da ponovi. A takav je, da ce to, kad tad, uciniti. A ja i niko drugi, ne mogu nista!
Posted to Generalna
02/24/2012
Edit
Je li tesko reci plasim se? Da li mi stvarno ikada u zivotu dovoljno odrastemo da postanemo spremni na prihvatanje svega onoga sto on nosi sa sobom? Da li smo ikada dovoljno odrasli da izgubimo nesto najvrednije?
Sve cesce se pitam zbog cega tek onda kada se desi nesto bolno, tesko, razarajuce, sto ne da mira, mi sebi kazemo: e sada sam stvarno okusio/la zivot? Hocemo li ikada znati da vrednujemo dovoljno sve one lepe trenutke? Hocemo li uvek zaliti za necim i misliti da smo mogli vise? I zbog cega sa strepnjom docekujemo sve ono lepo plaseci se da ce ubrzo doci nesto bolno? Na sta nismo spremni... I nikada necemo biti...
Posted to Generalna
02/24/2012
Edit
Setnja. Tako prokleto prija. Mada i u mislima, u nocnim satima kada ni luda sama ne bih izasla. A tako je potrebna.
Setam. Duva vetar, onaj jaki od kojeg nista oko sebe ne cujes, samo sebe. Kada setas sam, jos po ovakvom vetru, radis to zbog svojih misli. Prelistavas ih. Sortiras. Udubljujes u one sto najvise muce, one koje tesko mozes da razumes.
Koliko ste bitni nekome? Da li je to verovanje na rec, osecanje emocija i vibracija sa suprotne strane, pa procenjivanje? Jer, ako vama pedstavlja uzitak, da u bilo koje doba dana, pored bezbroj obaveza i briga nekome pruzite znak paznje, jer sta god vam se desavalo vama je ta osoba potrebna. Ne u vidu usluge, vec u vidu da cujete samo glas, da znate da je dobro, da osetite brigu, da osetite paznju. Vi jednostavno mislite na nju, vi brinete. Da li je to pogresno? Lose? Kakvo je to ako vi prizeljkujete ili mozda bas zelite ili ocekujete to isto od te druge osobe. A, ako jos otvoreno kazete sta vas muci i sta zelite, a nerazmisljanje i nezainteresovanost se i dalje periodicno ponavlja. Zavisno od situacije. Da li je to trenutak da se zapitate kakva su osecanja sa druge strane? Ili se to samo pripisuje onoj: ,,Nismo svi isti''??
Posted to Generalna
02/13/2012
Edit
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.
Posted to Generalna
02/13/2012
Edit