And when the night falls the loneliness calls...

Stari tekst o surovoj istini

02/24/2012

Do koje mere covekov um mora otici u propast da biste sebe doveli do toga da unovcite svoju sopstvenu nesrecu? Jos ako ta nesreca proizilazi iz necije smrti. Za koju ste sami krivi. Cinjenica je u sledecem. Bez novca nema zivota. On je neophodan. Ali koji vid nemastine dovodi coveka do situacije da smisao zivota vidi jedino u novcu i apsolutno nicemu drugom. I sve je spreman da proda za njega. Svoj ponos, obraz, prijatelje, roditelje. Sve. Da bi dosao do bunta novcanica, koji ce ma koliki bio, iz njegovih ruku izaci koliko u 2-3 dana. Ne zbog potrebe, vec zbog obesti.

I ja opet sa svojim pitanjima, i ovaj blog treba da se zove 1000 Minjinih pitanja, mada cu doci i do 2000. Ali meni stvarno nije jasno kako ljudi ne vide kada dovode svoje najbitnije ljude u zivotu do granice neizdrzivog bola. Kako ne shvataju da kada ih izgube ostaju sami. Potpuno sami na svetu. A ima li sta gore??

Desila mi se pretuzna stvar. Srela sam coveka, predivnog coveka, koji mi je otvorio dusu i rekao  ,,Cekam da umrem, samo se nadam da ce da mi uskoro otkaze srce, a da me nece strefiti rak''. A do tog stadijuma ga je dovelo njegovo bezobzirno dete kome je on u zivotu bio sve. I kako onda da ne postavim sebi 1000 pitanja. 

Kako da se ne zapitas o smislu zivota u kome zelite nekome da otvorite oci a on vam za uzvrat ponudi sex koji biste mu platili svega 1000 dinara. Kuda ide ovaj svet? Kako da gledate nekog da pati? Kako da nadjete nacin da pomognete tom neduznom coveku? Kako da otvorite oci bezbriznoj budali??

Uzasava me i pomisao da jedan takav monstrum seta ovom planetom. I da je zatvor prebukiran da ga primi, vec pored svega sto je ucinio, on i dalje ima mogucnost to da ponovi. A takav je, da ce to, kad tad, uciniti. A ja i niko drugi, ne mogu nista!