Moguce - Nemoguce!?!
05/30/2012
Skoro sam procitala, ili cula, nije ni bitno jer ne znam osobu cijom cu se recenicom posluziti (ako zaluta na moj blog ja joj se izvinjavam ali sumnjam da ce se to desiti), ali cisto da se zna da ta recenica nije moja, da se covek ne menja i da je suludo ocekivati od sebe ili nekog promenu. On se prilagodjava datoj situaciji ali se uvek kad - tad vrati na staro.
Uh zgrozila sam se ovim. Mnogo mi morbidno zvuci. Mislim nije da od sebe ocekujem savrsenstvo, ali stvarno postoje odredjene osobine koje posedujem koje pod hitno zelim da promenim i zgrozava me i pomisao da je to nemoguce. Nije da ocekujem da sutra budem osoba sa svim osobinama koje zelim da posedujem, ali neke stvari stvarno, istinski zelim promeniti. Je li to moguce??? Ne zelim ni da znam da nije! Da prestanem da se trudim??
Mrzim kod sebe nesposobnost da u nekim trenucima budem hladnokrvna i sebicna. Moras zbog sebe! I mrzim sto isterujem pravdu i sto me TOLIKO boli nepravda. Jbt ( da prostite na izrazu) ali to je realno sizifov posao. I kako ne mislim na sebe kada treba da mislim i kako spontano ne zivim zivot stvarno shvatajuci sta su prioriteti?? I to sto se nerviram do tolikog pada imuniteta da me sve moguce bolesti strefe u sekundi, a drze mesec dana. I sve ovo sto sam navela je 5 % onoga sto zelim da promenim. I grozi me cinjenica da je to nemoguce.
Nisam nezadovoljna sobom i ne zelim savrsenstvo ali ne zelim ni da verujem u gore pomenutu tvrdnju. I zbog cega je ona na mene ostavila toliki utisak?? Mozda mi jednostavno u malom mozgu stoji da je to realnost. Ali ja cu se i dalje boriti za promenu. I hocu li vise prestati da budem veciti optimista??? Izgleda da necu!
2 Comments Add your own
1. marinamil | 06/06,2012
Baš sam se mislim u poslednjem mom blogu zapitala slično. Koliko vrede ljudi koji se nikada neće promeniti, pritom misleći na sebe. Ne znam, i ja želim to i radim na tome svakodnevno ali desi se da zalutam među one stare navike ponovo pa se jedem. Pa mi padne raspoloženje kad vidim da se ja menjam ali da drugi džudže u mestu ili postaju gori. I šta sad, teraš svoje i kao ja ću da budem bolja za sebe , a vas ko jebe (da izvineš što ti psujem po blogu , rimovalo mi se lepo)?! Ostani optimista, molim te, jer neki od nas to nikad neće ni postati.
2. minjoza | 06/14,2012
a plasi me i to zesce da neke stvari nikada necu promeniti... ono unistavam samu sebe realno a opravdavam se vecitim optimizmom... koja zbunjenost
Leave a Reply